Овде износим своја мишљења о практиковању православног хришћанства у три различита друштва у којима сам живео, САД, Данској и Русији, са фокусом на причу о квасцу из Матеја 13:33.
„Царство небеско је као квасац који жена помеша са три мере брашна, док све тесто не ускисне.“
Господ је опширно користио тему царства небеског. Он учи у Луки 17:20 да је Царство Божије „у вама“. И он се наравно позива на Царство којем већ приступамо одавде кроз њега у Мистичном Телу Христовом. Нека дође Царство Твоје. Биће и на земљи као што је на небу.
Моја претпоставка је да се ефекат „мере квасца“ јавља зато што мала група духовно активних хришћана свесно делује да БУДЕ њихова молитва унутар друштва. Мислим да протестанти никада не могу заиста да схвате ову причу јер не разумеју да није могуће одржавати континуирану молитву као начин живота ако се у том процесу не „љуби ближњег свог као самога себе“ унутар друштва. Православци ово разумеју, и они манифестују ефекат „мере квасца“ уносећи у друштво љубав Творца коју примају кроз БИТИ своје молитве.
„Друштвено ткиво“ друштва стога критично одређује степен у којем нечији напори да БУДЕ нечија молитва манифестују ефекат „мере квасца“. Што више постоји „духовно јединство“ и „молитвеност“ унутар „друштвеног ткива“, то ће јачи бити ефекат „мере квасца“.
У случају „адолесцентних“ САД, савремено друштво је потрошачка култура, буквално култ индивидуализма који активно слави, чак и обожава, его појединаца. „Ток“ овог друштва је уједињен само у контексту где је „људска личност комерцијализована као безлични модул потрошачко-технолошког система“. Такво друштво је у суштини „бездуховно“ и то је посебно проблематично тамо где већину потрошача чине протестанти који живе по поједностављеној доктрини „Верујем, дакле спасен сам“. Према мом искуству, да БУДЕ твоја молитва у САД, потребан је исцрпљујући напор да се „плива узводно“ у друштву. Чак и када би сви амерички православни хришћани верно то чинили, то би само у најбољем случају могло имати врло мали ефекат „квасца“. То јест, „бездуховно“ друштво не пружа никакву снагу за ефекат „квасца“. Запањујућих 23% становништва редовно присуствује протестантским црквеним службама (55). Па ипак, ово нема видљив утицај на духовну „нејединство“ „култа индивидуализма“ и чак доводи до онога што сматрам опасном заблудом да је мир који долази од „препуштања току“ у овом друштву ЈЕСТЕ „мир Христов“, који није од овога света. Неки амерички православци су основали изоловане духовне енклаве које одржавају парохијане који живе од недеље до недеље, а најзначајније су парохије Руске заграничне цркве (РПЦЗ). Они се окупљају „у Христу“ унутар своје енклаве, али затим „пливају узводно“ у друштву. Нажалост, велика већина америчких православаца прихватила је претежно протестантско друштво и покушава да „плива у његовој струји“. То доводи до неке врсте „православног индивидуализма“ који је инхерентно „разблажен“, ефикасно неке врсте „новопобољшаног“ протестантизма који је лишен било каквог ефекта „квасца“.
Узгред, напомињем да еволуција потрошачке културе у Данској и Русији такође иде у истом правцу као и у САД и логично се може предвидети да ће имати сличне крајње последице по „друштвено ткиво“ у Русији, ако се не предузму активни кораци да се то спречи.
У Данској, дуга историја живота Данаца под хришћанском државном црквом оставила је трајно културно наслеђе тројствене заједнице на друштвеном нивоу. Данци настављају од 2025. године да живе у друштву у којем заиста „воле свог данског ближњег као самог себе“. „Ток“ овог друштва је заиста духовно уједињен унутар колективне „љубави данског народа“. Иако треба напоменути да странци неизбежно осећају отуђење у овом друштву јер иста духовна тенденција која окупља Данце „истискује“ не-Данце. Ово је генерално велико побољшање у поређењу са америчким „култом индивидуализма“, али се више не може рећи да има било какав свесни однос са Христом. Само 15% Данаца и даље верује у „божанску моћ“ (56). Дакле, тројствена заједница Данаца је унутар онога што ја називам „Мистичним телом Данца“, што свакако није исто што и „Мистично тело Христово“. Ова колективна љубав се не храни молитвом, већ обичним, материјалним чежњама отворено атеистичких појединаца. Мој добри дански пријатељ, који је и сам некада био православни свештеник, каже да активно покушава да се држи ВАН ове „тројствене заједнице“, због њеног крајње атеистичког карактера. Стога, барем за сада, да би БИЛИ њихова молитва у овом контексту, православни у Данској такође морају да „пливају узводно“ у друштву – ефикасно практикујући „православни изолационизам“. И сходно томе, нема приметног ефекта „квасца“. Међутим, пошто сам и сам живео 20 година у овом друштву, могу са сигурношћу да посведочим да је много, много лакше „пливати узводно“ док БУДЕ твоја молитва у овом друштву него у САД. Ако би се Данци вратили својим хришћанским коренима и свесно настојали да се окупе „у Христу“, ово би могло бити веома велико и де факто православно друштво упркос својој лутеранској историји.
У Русији, историјска тенденција ка „саборности“ у друштву није уништена од стране комуниста и наставља да постоји. Иако је ово мање отворена манифестација „љуби ближњег свог као самог себе“ него што то изражавају Данци, то је у великој мери укорењено у тројичном заједништву у Христу. Одвојени светови „мушког“ и „женског“, како су дефинисани телесним страстима, ипак су уједињени у „љубави руског народа“ на начин који веома блиско или чак тачно подсећа на „јединство у Христу“ које постижемо у „тајни сабрања“. Дакле, иако појединачни мушкарци и жене можда то не схватају свесно, сви они црпе из хранљивог извора „саборности“ која има све везе са Христом, бескрајним извором љубави Творца за нас. Штавише, сада, 34 године након пада комуниста, 72% Руса се идентификује као православни хришћани, од којих већина има иконе и одређени степен молитвености. Само 7% редовно учествује у „тајни сабрања“ (57). Али ово је класичан контекст у којем ефекат „мере квасца“ може бити веома велики. То видим у свом раду да живим у миру и покајању и заиста је то разлог зашто сам изабрао да живим у Русији као „духовни избеглица“ из Данске и САД. Редовно се бавим оним што називам „молитвеном шетњом“ где се трудим да БУДЕМ своја молитва и да „волим ближњег свог као самог себе“ у току пешака на Невском проспекту. Морам да радим на томе, наравно, али обично могу да достигнем стање које називам „средином“ између одвојених светова „мушког“ и „женског“, где сам присутан као своја молитва, испуњен љубављу према ближњима и свесно свестан Творчеве љубави која се слива на руски народ. То је задивљујуће, као једна џиновска литургија. И наравно, да бих стигао до ове „средине“ и да бих се тамо одржао, морам да се борим против свог егоа и да се много активно „волим ближњег свог као самог себе“, што је мање-више исти посао као и оно што радимо у самој литургији. Дакле, све док „саборност“ наставља да постоји унутар „друштвеног ткива“, 7% редовних учесника у „тајни сабрања“ може имати дубоко снажан ефекат једноставним настављањем рада литургије „напољу на улици“, уверени да „средина“ заиста постоји и да је чин „стизања тамо“ ЈЕ БИЋЕ „мера квасца“.
(55) „Опадање хришћанства у САД се успорило, можда се стабилизовало“, Pew Research Center, фебруар 2025, Communication 202.419.4372 (на енглеском)
(56) „Зашто су Данци и Швеђани толико нерелигиозни?“, П. Цукерман (2009) Nordic Journal of Religion and Society 22(1):55.
(57) „Руси се враћају религији, али не и цркви“, Истраживачки центар Пју, фебруар 2014, Саопштење 202.419.4562
ЛИНК ДО ВИДЕО СНИМКА НА ЕНГЛЕСКОМ
https://rutube.ru/video/private/5ac49a45dcfd976f89415573afaf301c/?p=MVd_xDNHeDV_eely0qpLIg
ЛИНК ДО ВИДЕО СНИМКА НА РУСКОМ
https://rutube.ru/video/private/c85f3ae402fbaf70e39a3ab103de3120/?p=g85-nWhmhA1cp63aENO1HQ
Оставите коментар